search
now reading: Pidžama | David Albahari
search

David Albahari | Serbian

Pidžama

Godine su učinile svoje: sve češće se budim noću, i onda, lišen sna, odlazim u kupatilo, sedim na rubu kade i piljim u svoj odraz u ogledalu. Ranije sam tuma­rao po kući, išao iz sobe u sobu, palio i gasio televi­zor, otvarao frižider i jeo, ali otkako su drugovi mog si­na počeli da ostaju preko noći, osudio sam sebe na boravak u kupatilu. Proćelav, sa stomačićem i nogama prošaranim venama, nisam mogao da podnesem susre­te sa mladim, mišićavim telima, sa preplanulim licima uokvirenim bujnom kosom, i sa bleštavim zubima koji su sijali u polumraku hodnika u kojem smo se mimo­ilazili. Mladići su bili uviđavni: kada bi videli da u kupatilu gori svetlo, odlazili su u drugi toalet, pored kuhinje, prepuštajući me mojoj nesanici i pokušajima da prona­đem lek za nju u kućnoj apoteci.

Sinoć, međutim, upravo dok sam, raskoračen iz­nad klozetske šolje, praznio bešiku, vrata kupatila su se otvorila i na njima se pojavila devojka koju nisam nika­da do tada video. Kosa joj je bila raščupana, šminka po­malo razmrljana, a na sebi je imala veliku belu majicu koja joj je dosezala do kolena i ispod koje, slutio sam, nije nosila ništa drugo. Oči su joj bile poluzatvorene ka­da je stupila u kupatilo, kao da je još u polusnu ili, što sam bio spremniji da prihvatim, pod uticajem kasno po­pušenog džointa, tako da je tek posle drugog koraka shvatila da se u kupatilu nalazi još jedna osoba. Zasta­la je, oči su joj se raširile, a desna ruka je poletela nago­re u pokušaju da kosu dovede u red. Za to vreme, ne­moćan da bilo šta promenim, ja sam i dalje bučno mo­krio, osećajući kako obrazi počinju da mi gore. Devojka se napokon razbudila, što se jasno videlo po izgledu nje­nog lica, i pogled joj se spustio na moj ud. Pogledao sam ga i ja, potom sam ga pažljivo otresao i vratio u donji deo moje pidžame. Pidžama je bila stara, pocepana između nogu i ispod pazuha, ali nadao sam se da se to neće primetiti.

Bogami, rekla je devojka, lepa sprava.

Nisam bio siguran na šta misli. Koja sprava, upi­tao sam, gde?

Ta, rekla je devojka i mahnula rukom prema mom stomaku, koju čuvaju Šilja i Miki Maus.

Moja pidžama, naime, bila je ukrašena likovima iz Diznijevih crtanih filmova. Dobio sam je pre nekoliko godina od svoje žene: otputovala je u Ameriku kao Fulbrajtov stipendista, vratila se sa pidžamom, i onda ponovo tamo otišla. Rekla je da ide na usavršavanje, mada nikada nije kazala šta treba da usavrši. Javljala se u nepredvidivim razmacima da bi pitala kako je Dejan, naš sin, i da li je njena zlatna ribica još živa. Nikada nije pitala kako sam ja, kao što nikada nije precizno odgovarala na moje pitanje kada se vraća. Nije još trenu­tak, rekla bi, ili bi se samo nasmejala i potom tiho spu­stila slušalicu.

U međuvremenu, devojka mi se sasvim približi­la i morao sam da ustuknem. Hej, rekla je, ne ujedam, ne treba da brineš, samo bih htela da obavim istu stvar kao i ti. Pretpostavljam da ne čuvaš cele noći počasnu stražu kod klozetske šolje?

Odmakao sam se da bih je propustio, ali kupati­lo se odjednom smanjilo, postalo tesno, i njen lakat je dotakao moj stomak. Devojka je zadigla majicu i sela na klozetsku šolju. Bio sam u pravu: nije imala ništa is­pod majice.

Ja sam Vedrana, rekla je devojka dok je mlaz nje­ne mokraće bućkao po vodi.

Ja sam Dejanov otac, odgovorio sam.

Onda mogu da zaključim, rekla je devojka, da je Dejan momak koji spava u susednoj sobi, je li tako?

Da, rekao sam, Dejan je moj sin.

Zgodan dečko, uzvratila je devojka. Odmah mi je rekao da živi samo sa ocem. Otcepila je dva lista toalet-papira i obrisala se između nogu. A šta se desilo sa njegovom majkom? Je li umrla? Bacila je papir u šolju i uspravila se. Počešala je pupak pre nego što je ispusti­la rub majice, i u tom kratkom trenu video sam da su joj sve stidne dlake obrijane.

Nije umrla, rekao sam, samo živi daleko od nas.

U Australiji, pitala je devojka, ili na Novom Ze­landu?

U Americi je, odgovorio sam.

Amerika nije daleko, rekla je devojka, pogotovo ako je u Njujorku.

Ne znam gde je, rekao sam. Mogao sam da čujem kako mi se glas lomi.

I devojka je to čula. Prišla je malo bliže, pružila ruku i dotakla Šilju koji se nalazio tačno iznad mog srca. Tu pidžamu si od nje dobio, je li tako? Pomerila je prst udesno i zaustavila se na mojoj levoj bradavici, gde se nalazio Miki Maus. Blago je obišla prstom oko nje i osetio sam kako mi se ud polako nadima. Zar ne misliš, nastavila je devojka, da si malo velik za Šilju i Mikija?

Uhvatio sam je za zglob i odmakao njenu ruku od sebe. Ima onih, rekao sam, koji nikada ne porastu.

Tada su se otvorila vrata od kupatila i na njima se ukazao Dejan. I on je bio u velikoj beloj majici, rašču­pan, zakrvavljenih očiju i ispucalih usana. Šta se ovde zbiva, upitao je, zar u ovoj kući ne može više da se spa­va? Pogledao je u mene, potom u devojku, a onda mu je pogled pao na moj nadignut ud koji je učinio da Ši­lja i Miki Maus izgledaju kao odrazi u krivom ogleda­lu. Eto dokle je stigao svet, rekao je, otac otima devojku od sina. Zar to ima smisla? A ti, pogledao je devojku, kako se ono zoveš?

Ja sam Vedrana, rekla je devojka.

Nije ona kriva, umešao sam se. Bio sam u kupatilu kada je ušla, i malo smo se zadržali u razgovoru. Ništa se nije desilo, završio sam izbegavajući Dejanov pogled.

Nikome ko nosi takvu pidžamu ne može ništa da se desi, rekao je Dejan. Premerio me je od glave do pe­te. Fali Paja Patak, zaključio je. Jesi li primetila, obratio se devojci, da nema Paje Patka?

Ako neko fali, rekla je devojka, onda je to Pata.

Pogledao sam je i ona mi je namignula.

Vi ste se baš zgotivili, rekao je Dejan, možda bi bilo najbolje da ja odem?

Ti ostani, rekla je devojka, ja idem. Pomazila me je po obrazu. Čuvaj spravu, rekla je, Pata će se vratiti jednog dana.

Moja soba je desno, rekao je Dejan za njom, nemoj da skreneš u pogrešnom pravcu. Izvini, obratio se meni, moram da se ispišam.

U redu je, odgovorio sam, to svi ovde rade.

Dok je prolazio pored mene, laktom mi je dota­kao stomak na istom mestu kao devojka. Za razliku od nje, nije hteo da vidim kako mokri, već je stao ukoso pored klozetske šolje. Mokrio je dugo i bučno, a, po svemu sudeći, ni on nije imao ništa ispod bele majice. Kada je završio, pogledao se u ogledalu, iskezio zube, oblizao usne. Jebiga, rekao je kada su nam se pogledi sreli, da je neka druga riba u pitanju, poslao bih ti je u krevet, ali ova je opasna zmijurina i nisam još s njom završio. Kako je ono rekla da se zove?

Vedrana, rekao sam.

Vedrana, ponovio je. Lepo ime.

Ćutao sam.

Dejan mi je uputio obazriv pogled. Ne dopada ti se, pitao je, ili se nešto ljutiš na mene?

Zašto bih se ljutio na tebe?

Slegnuo je ramenima. Ne znam, rekao je, zar očevi i sinovi ne bi trebalo stalno da se svađaju?

Mi se nikada ne svađamo, odgovorio sam.

Možda je u tome greška, nastavio je Dejan, mo­žda bi trebalo da budemo oštriji jedan prema drugom. Približio se i ponovo me premerio od glave do pete. U pravu je, rekao je, nema Pate.

I šta sad, upitao sam, je l’ treba da bacim pidža­mu?

Nosiš je već osam godina, rekao je, možda je do­ista došao trenutak da ode u đubre.

Obojica smo zaćutali. Ne znam o čemu je Dejan razmišljao, ali ja sam zamislio svoju pidžamu u kontejneru, i onda sam video đubretare kako je podižu i rastežu, i kako jedan od njih provlači srednji prst kroz poderotinu između nogu. Jasno sam video kako prst le­luja napred-nazad, kao glista, dok su se ostali đubreta­ri smejali.

Pa, onda, rekao je Dejan, idem ja.

Ja ću još malo da ostanem, rekao sam.

Dejan je podigao desni dlan u znak pozdrava, na­smešio se i izašao. Gotovo istog trenutka se vratio. Za­boravio sam da ti kažem, rekao je, sinoć je zvala mama.

Šta je rekla?

Ništa.

Nemoguće da nije ništa rekla.

Dejan se zamislio. Ne, kazao je, nije rekla ništa.

Ništa je ništa, nije vredelo dalje da insistiram. De­jan je otišao, ja sam seo na staro mesto na kadi i upiljio se u svoj lik u ogledalu. Onda sam ustao, skinuo pidža­mu i bacio je u korpu za otpatke. Nisam znao da li se bolje osećam, jedino sam bio siguran da mi je hladnije. Iz Dejanove sobe je dopirao glasan smeh, a posle, ka­da sam već bio u svojoj sobi, čulo se kako njegov krevet škripi u postojanom ritmu snošaja. Trebalo bi nešto da obučem, pomislio sam, ali nisam mogao da se setim nijednog odevnog predmeta. Zabacio sam glavu, stisnuo pesnice i, prepustivši se hladnoći koja mi se verala uz no­ge, stajao sam i čekao da u kući zavlada tišina.

    arrow2right arrow2right Stories that go together :

    If you enjoyed this story, here are few more we think are an excellent pairing

    The Short Story Project © | Ilamor LTD 2017

    Lovingly crafted by Oddity&Rfesty